Под словенским сунцем: Радивој Богичевић

Из књиге Срећка Јовановића „Велики сан“, 2007.

radivoj-bogicevicБили су нам потребни цртачи стрипа. /Раних 1960-их, прим. ур./

Неке, већ познате цртаче, ангажовали смо, али нам то није било довољно. Журили смо не само да претекнемо друге листове и часописе који су објављивали стрипове, већ да будемо испред свих. Тако смо једног дана истакли позив на огласној табли Академије ликовних уметности у Београду, с позивом да нам се јаве студенти који би желели да се афирмишу у овој области, али и да зараде нешто од тог посла. Одзив није био онолики какав смо очекивали. Стрип је тада сматран врстом кича, а сликара који би се стрипом бавио, сматрале су његове колеге неком врстом отпадника.

Спремили смо кратке сценарије које су кандидати требало да обраде и после десетак дана донесу на оцену. Ни ту резултат није био задовољавајући. Неки млади цртачи као да никада нису ни видели како изгледа стрип, други су посао обавили сувише лежерно, трећима је недостајао смисао за композицију табле. Али зато се појавио један који нас је својим цртежом просто очарао!

Цртеже нам је показао, колико се сећам, неки Туфегџић. Брзо смо се договорили око најважнијих елемената, предали смо му текст за стрип са темом из Првог светског рата. Одредили смо термине и договорили се о ценама. Сада се не сећам колико је тачно било, али сума је могла аутору да прибави средства за несметано студирање и солидан живот. У неколико наредних недеља Туфегџић нам је доносио цртеже, ми смо их преузимали и плаћали на његов рачун.

Онда се изненада једног дана у договорено време, у ресторану «Косово» где смо се сретали с Туфегџићем, појавио један младић, скоро дечак.

— Овај младић вас очекује! — рекао ми је келнер.

— Донео сам цртеже. — рекао је на моје изненађење.

— А зашто није дошао Туфегџић?

— Све ћу вам објаснити. — рекао је младић тихим гласом, док је одмицао столицу да би могао да седне крај нас.

Био је то Радивој Богичевић.

Испричао ми је невероватну ствар.

— Све што вам је он доносио, ја сам нацртао! — рекао је, предајући ми наставке стриповане сторије. — Туфегџић је само уговарао посао.

— Значи ми више не треба да имамо ништа с њим?! — био сам запањен.

— Разуме се... Мислим да је тако најбоље и .... најбрже! — одговорио ми је Радивој.

Одједном сам схватио шта се дешавало тих неколико недеља.

— А колико је Туфегџић теби плаћао?

Испоставило се — само половину.

Ето тако је почела сарадња са изузетним младим цртачем, маштовитим, немирним, стварно једним лепим чудом српског и југословенског стрипа.

У првим месецима сарадња је била на обострано одушевљење, али је било и Радивојевог урођеног нестрпљења, чудне жеље да се иде испред времена. Предложили смо му да на одређено време дође у Милановац и да ту ради. Београд је, наиме, својим разноврсним сензацијама, почео да га одвлачи од посла. Радосно је прихватио. Милановац му се чинио као месташце из бајке, у којем се стварају чуда. Изнајмили смо му собу у хотелу и плаћали је посебно. У ту собу су људи из хотела „Шумадија“ унели сточић за цртање, али га Радивој није користио.

Када сам после неколико дана дошао у ту хотелску собу, да видим како цртачки посао напредује, затекао сам га на поду. Око њега на све стране биле су распрострте табле стрипа, укупно њих тридесет, плус цртеж за корице едиције. Неке од табли су биле скоро готове, друге скициране, треће и туширане. Радивој је неко време замишљено ћутао, као да ме не примећује. Наставио је да црта према само њему познатом методу. Доцртао је неколико ликова, рецимо, на шеснаестој страници, па се вратио на шесту, потом прешао на двадесету!

— Како тако можеш да радиш? — упитао сам га.

Поћутао је мало па одговорио: — Ја целу причу имам у глави, видим сваки детаљ, сваки лик, а журим да све што пре завршим.

Био је то стварно исцрпљујући посао. Једну свеску стрипа „Никад робом“ урадио је за три дана, на другој је мало застао.

Схватио сам да тражимо од њега много и да користимо његово стваралачко нестрпљење. Занимљиво је било што и поред журбе квалитет цртежа у стриповима које је радио, није осцилирао. Предложио сам му да мало изађе из хотелске собе, да прошета градом. Следећег дана смо кренули на излет у околину, да Радивој мало предахне, али се он враћао својим цртежима све док се није заиста преморио.

— Мораш да се одмориш! — предложио сам му. — Завршио си за непуних десет дана две свеске стрипа! Изађи мало из овог заморног круга.

Одабрали смо Врњачку Бању. Беше почетак јуна, можда и најлепшег годишњег доба. Радивоја је ту све одушевљавало — бања као пријатан градић, зеленило, бреговита околина, плаветно небо, ресторани, лековити извори воде... Прорадила је његова необуздана машта. Сада није причао само о стрипу, у његовој глави су се рађали још неки пројекти. Све би да покуша да ради, филм посебно!

— Зар ово није најбољи амбијент!? Треба ми само камера и неколико стотина метара филма! — говорио је.

Већ је видео себе у улози режисера, камермана. Тражио је најзанимљивије углове за снимање, говорио о садржини будућег филма (који никада неће снимити!). На наше очајање да је стрип заборавио, каже: — Полако, брате, имате две свеске стрипа и мирни сте месец дана! Шта се бринете!? Видели сте како брзо могу да радим... Ипак бањски живот није био за њега. Наоколо је било премного болесних, пензионера, а Радивој је био пун здравља и енергије. После неколико дана вратили смо га у Милановац, вратили стрипу и уговореним обавезама. Али, чинило ми се, сада је радио спорије, а што је најгоре, своје магловите планове као да није заборавио.

— Цртани филм! То је права ствар! — говорио би, када смо се вратили у Милановац.

Наставио је да ради на стрипу, али оним успореним темпом и без ранијег одушевљења. Схватио сам да је жеља да ради на цртаном филму, јача од његове љубави према стрипу. Покушао сам да помирим наше планове и његове амбиције.

— Могла би да се уради нека краћа телевизијска реклама за Дизнијев магазин Мики — предложио сам Радивоју.

Одмах је прихватио и пожурио у посао као да је спринтер на стотину метара. Отишао је за Београд, позајмио камеру, негде пронашао филмску траку. У ходу је правио чудне скице. Онда је одабрао један киоск у центру града. Поставио је примерак Микија на видно место, на продајни пулт , а онда је на филм који је приказивао шетњу кроз центар града, уградио лик Мики Мауса, како шета и отпоздравља пролазницима.

Више се не сећам да ли смо могли да искористимо овај кратки рекламни филм на телевизији, али је то ипак било право мало чудо, створено најједноставнијим средствима, снагом његовог необичног талента.

 

И све би било добро, можда бисмо почели да радим и на цртаном филму, можда би Радивој постао и нека врста нашег Дизнија... јер могао је то! И већ смо почели да озбиљно размишљамо и о таквом пројекту „Дечјих новина“, да мислимо на солидна средства, формирање екипе, али је опет победио његов немир, непосредније казано: истраживачка несташност.

Већ после неколико дана имао је неке нове планове.

— Играни филм... то је, коначно, моје опредељење! — говорио је о нашој историји, о књижевним делима уз која је одрастао и о томе како их је доживео. Знали смо да је у праву када је рекао: — Тек на основу филмова, могли би странци да виде какву литературу имамо!

А онда је рекао: — Коњи! Ви и не знате шта то значи!

Почињала је зима, када нас је Радивој позвао да дођемо у Сремске Лазе у Славонији, село из којег је потицао.

— Већ сам рекао мајци да ћете доћи и не смете опет да ме преварите! инсистирао је, јер смо већ неколико пута одлагали посету.

Причао нам је о свом месту, о околним шумама, о људима, о друговима из детињства. Испричао нам је већ тада своју књигу У трку за јеленом, коју ће „Народна књига“ објавити после много, много година и која ће добити високу награду Политикиног Забавника. Посебно је говорио о свом коњу, о јахању преко поља и кроз шуму.

У Сремске Лазе смо стигли око поднева. Његова мајка нас је примила као своје, све је чинила да се што боље осећамо. А он је журио да нам одмах после ручка покаже своје вештине. Извео је из штале добро неговану кобилу, која га је очигледно добро познавала, и извео је на широко поље. Пошли смо за њим. Било је хладно, голомразица, земља залеђена, тврда. Његова мајка, познавајући несташлук свог сина, опомињала је: — Пази, Раде, молим те! Видиш да је поледило! Придружио сам јој се и ја, говорећи да смо видели кобилу, да је лепа, да нам је јасно колико вреди. Није слушао ни мајку ни нас. Када је схватио да је кобила загрејана, скочио је на њу и онако без седла, појурио пољем. Удаљавао се и приближавао, скакао с коња и поново се пео у скоку на њега. Све је то чинио врло вешто, али је у једном тренутку пао на земљу. Мајка је уплашено уздахнула и притрчала му! Али он се опет нашао на својој кобили, као да ништа није било. Прави каскадер! Остали смо у недоумици да ли је ово била права мала представа или је оно стварно пао с кобиле. Није никада ни касније желео да нам каже шта је стварно било по среди.

Био је опчињен аутомобилима. На пролеће ће, рекао нам је, полагати возачки испит, иако је имао само два–три часа обуке. Већ сам почео да заборављам и те његове планове, а последњи пут је тврдио да ће постати рели возач! Тада сам му се скоро подсмехнуо! Потом је отишао у Београд, а ја остао у Милановцу да размишљам како да га задржим у стрипу и како да испланирамо цртани филм. У то време Акант, његов стрип јунак, постао је невероватно популаран међу југословенским читаоцима стрипова. Знао сам да многи читаоци нестрпљиво очекују наставке Акантових авантура.

Тада сам радио у старој згради „Дечјих новина“, у приземљу, у центру Милановца. Просторија је била светла, гледала је на улицу, јер нисмо скидали излог, који је раније имао сасвим другу намену.

Занет у свакодневни посао, у једном моменту сам чуо звук аутомобилске трубе на улици. Било је јасно да ме неко позива да изађем на улицу. Оставио сам посао и учинио то.

— Погледајте сад! — довикнуо ми је Радивој.

Седео је за управљачем неког старог фиће. Нисам стигао ни да га поздравим, а он је махнуо руком и додао гас. Зашкрипале су гуме и фића је појурио узбрдицом. Стотинак метара даље окренуо се и појурио назад. Застао сам, уплашио се, учинило ми се да ђе излетети право на главну улицу. Нисам стигао да викнем, а фића се зауставио и окренуо за 180 степени! Кроз отворен прозор, извирило је насмејано Радивојево лице: — Јесте ли видели шта сам научио!- довикнуо је.

 

Такав је тада био Радивој, такав је и сада његов живот саздан од динамике. Било би добро када би он имао стотину живота — у свакоме би био успешан а његов свестрани таленат нашао би право место. Можда је због својих натпросечних способности увек журио, желео да проживи живот што боље уме. Код њега је увек био развијен словенски ген, којем је недостајала прагматичност, па му је било важно да задовољи своју љубав, пре него своју склоност.

Док је јахао на славонском пољу, личио ми је на козака, које сам као дечак гледао на игралишту ВСК-а у Ваљеву или на руске маштаре који су летели и пре браће Рајт.

Личио ми је на Аканта којег је створио, персонификујући своје дечачке маштарије. Славонске старе шуме имале су толико сличности са прапостојбином Словена и није требало размишљати, било је довољно да потражи оскудну документацију о Словенима и њиховом времену.

Његова машта је бира у стању да се врати у давно доба, да разуме наше тајанствене претке, да их цртежима оживи у мочварама, по степама, у високим планинама.

Цртајући свог Аканта, Радивој Богичевић је био човек тог времена, приказао је аутентичност словенског амбијента, за који нам се само после десетак епизода Аканта чини да је могао бити само такав.

Знам да је Радивој радио и неке друге теме, из средњег века, из Првог светског рата, али је најбољи био цртајући Аканта. Због тога жалим што са тим квалитетним стрипом нисмо створили нешто више, мада је и само доба у којем се појавио тај стрип, било ненаклоњено оваквом пројекту.

Завршио је студије, запослио се Радивој па је имао и друге обавезе... Наша сарадња више није била тако интензивна, као у првим годинама едиције „Никад робом“. Живот нас је постепено удаљавао, али никад нисмо престали да будемо прави пријатељи. Сусретали смо се и договарали, када смо један другом због нечег били потребни и када смо један другом могли да помогнемо.

Једноставно, искрено и традиционално, како је поступао и словенски ратник Акант.

РАДИВОЈ БОГИЧЕВИЋ

Из књиге Срећка Јовановића „Велики сан“, 2007.

Радивој Богичевић, стрип цртач и сценариста, илустратор и писац, рођен је 1940. године у Сремским Лазама. О свом детињству написао је једну од најлепших наших књига за децу и омладину, роман о одрастању У трку за јеленом (Народна књига, 2003), која је понела и највеће признање у тој области издаваштва, награду Политикиног Забавника.

Основну школу је завршио у родном селу, а средњу техничку у Београду. Као војник полагао је и положио пријемни испит на Академији примењених уметности у Београду.

На стрипској сцени јавио се муњевито, средином шездесетих, у издањима „Дечјих новина“, превасходно у едицији „Никад робом“, али су његови стрипови о младом словенском ратнику Аканту објављивани и у Зениту, Библиотеци Лале, Куририма и ЈУ стрипу. Сем Аканта, који се премијерно појавио у 12. свесци едиције „Никад робом“, Богичевић је цртао и серијал о Блажи и Јелици, по сценаријима Добрице Ерића, историјску мелодраму из покосовског доба, као и серијал о три српска војника и њиховим авантурама у Првом светском рату. И један и други серијал су имали успешне наставке у извођењу других аутора. Тај стрипски рад Радивоја Богичевића смештен је у пет изузетно активних година, током друге половине 1960-их. За београдски Кекец, по сценарију за филм редитеља Јожеа Галеа, Богичевић је урадио стрип „Бедањчева замка“.

Потом се посветио другим пословима и активностима, радећи прво у „Застава филму“ 3,5 године, цртане секвенце у методским јединицама наставе које због сложености нису могле да буду снимане камером. Ту је испекао занат анимације и цртаног филма. Потом је радио у ПГП-у и Радио телевизији Београд, последњих дванаест година као ЗД аниматор. Данас је Радивој Богичевић пензионер.

Вредност Богичевићевог стрипског рада огледа се и у чињеници да после више од четрдесет година након појаве Аканта, читаоци помињу и воле Богичевићеве стрипове, а критичари се баве њима. Илустровању се Богичевић вратио радећи прво корице, а потом и унутрашње илустрације у едицији „Петар Пан“ издавачке куће Народна књига, цртајући повремено за Политикин забавник и радећи један комички стрип за „Политику за децу“.

tacin 5 shop

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.