Промоцијом капиталне монографије "Лобачев: Чардак и на небу и на земљи", изложбе и филма посвећених једном од оснивача европског стрипа Ђорђу Лобачеву, осветљава се и допринос културног рада Здравка Зупана, прерано преминулог истраживача културе
У среду 25. августа у 19 часова у Дому омладине Панчева, у оквиру фестивала „Фридом“, почиње серија културних догађаја посвећених Ђорђу Лобачеву (1909-2002) и улози српског и руског стрипа у европској култури, која ће ускоро чинити турнеју у Србији и иностранству.
Повод је објављивање деценијама ишчекиване монографије Здравка Зупана (1950-2015) „Лобачев: Чардак и на небу и на земљи“ у издању београдских кућа Модести стрипови и Макондо, као и сабраних дела Лобачева која већ четири године излазе у издању Маконда. Биће отворена истоимена изложба радова Ђорђа Лобачева на основу избора Зупана.
У програму је и филм руског федералног ТВ канала Култура Руски стрип краљевине Југославије и округли сто „Место Ђорђа Лобачева и српског стрипа у европској култури”. Учесници су наши истакнути стручњаци за културу: Владимир Весовић, Васа Павковић, Саша Ракезић, Ирина Антанасијевић, Зоран Стефановић и Кристијан Релић. Биће присутни и чланови породице Зупан. Координатор програма је Зоран Деранић, ликовни уредник Дома омладине Панчева.
Програми се раде у сарадњи са Удружењем стрипских уметника Србија и Пројектом Растко — Русија, и представљају делатности које су као капиталне помогле државе Србија и Русија. Следећи програм ће бити одржан у Београду током фестивала „Стрипославија“ као део манифестације Година словенске фантастике, а затим и по фестивалима у Србији и иностранству.
Здравко Зупан је — како је 2015. најављено од стране Удружења стрипских уметника Србије — добио улицу на Новом Београду у 2020. години, а у припреми су монографија о овом ствараоцу, као и рад на Зупановим сабраним делима.
После пола деценије довршене су припреме за нову установу у Београду, Центар за уметност стрипа „Здравко Зупан“, где би језгро музејске поставке чинило више хиљада оригиналних уметничких дела и предмета које је Зупан деценијама прикупљао као највећу збирку српског, југословенског, руског и уопште источноевропског стрипа у свету.
Зупанова монографија „Лобачев: Чардак и на небу и на земљи“ — темељна књига српске популарне културе
Ђорђе Лобачев је аутор који је стварао преко 80 година и оставио неизбрисиви траг у нашој уметности и култури пре и после Другог светског рата. Материјале о његовом стваралаштву за ову монографију прикупљао је Здравко Зупан преко 30 година, све до преране смрти 2015. године.
Зупанови сарадници и пријатељи су довршили пројекат уз велику помоћ породице Зупан. Осим Зупанових и Лобачевљевих, у књизи се налазе и текстови Жике Богдановића, Срећка Јовановића, Слободана Лукића, Васе Павковића, Зорана Ђукановића, Саше Ракезића, као и издавача Живојина Тамбурића и Кристијана Релића. Деценијски Зупанов сарадник, Зоран Стефановић, приредио је и припремио коначне материјале, са додатним истраживањима, у сарадњи са Ирином Антанасијевић и другим истраживачима.
Монографија садржи пробране стрипове као узорке жанрова којима се Лобачев највише бавио, изабране књижне, новинске и стрипске илустрацује, карикатуре, калиграфије, слободне илустрације и меморабилијске материјале.
Књига садржи и фотографије из Лобачевљевог узбудљивог животног пута, али и детаљну стрипографију, библиографију илустрованих књига и библиографију текстова о Лобачеву, што ће помоћи даља истраживања о овом уметнику.
Пред смрт је Лобачев за ову књигу написао: „За мене је ова монографија и велика част и огромна радост. Радост — јер је то доказ да мој живот и труд нису прошли узалуд. Част — јер је она изишла у Београду, граду који ми је најдражи на свету, а који сам морао да напустим, не својом вољом, оних мучних и мутних послератних четрдесетих година. Иако по рођењу Рус, и поред прохујалих деценија, ја се и дан-данас осећам Београђанином. И ова монографија је изванредан доказ да ме ова земља, овај чудесан град на ушћу Саве у Дунав сматрају као свог.“
А Здравко Зупан је истакао за Лобачева: „Освајао је својим шармом и искреношћу све који су са њим долазили у додир, неретко, претварајући успутна познанства у трајна пријатељства и у позним годинама (...). Родити се као син царског вицеконзула, рано остати без родитеља, неколико пута без домовине, отпочети више пута у животу са два кофера у руци, а притом задржати ведрину духа, оптимизам и веру у боље сутра, то укратко значи бити Ђорђе Лобачев. Пре пар година седео сам у једној београдској башти са дизајнером Драганом Мишковићем који је припремао неколико краћих телевизијских емисија о стрипу. Под утиском управо прочитане чика Ђорђеве аутобиографске књиге Кад се Волга уливала у Саву у једном тренутку је, отприлике овако, рекао: 'Ако у животу постављамо себи узоре, онда то не би требало да буду велики људи или познате историјске личности, онда то треба да буде неко као што је Ђорђе Лобачев'.“
Трећи том Сабраних дела Лобачева: европски важан репринт
Паралелно је изашло још једно капитално издање: трећи том сабраних дела Ђорђа Лобачева под насловом Баш Челик и Биберче (1938-1943), где су објављени најславнији радови овог српско-руског уметника.
Издање је обогађено предговором недавно преминулог Жике Богдановића "Ђорђе Лобачев или Детињство поново пронађено" и напоменама уз сваки прилог.
Сабрана дела се издају по замисли Здравка Зупана из 2014. године а члланови редакције су Ирина Антанасијевић, Кристијан Релић и Зоран Стефановић. Дигиталну рестаурацију ради велики стручњак наше штампе Мирослав Танасијевић, а ликовно обликовање Ивица Стевановић.
Књигу је објавио Макондо уз подршку Удружења стрипских уметника Србије (УСУС) / Центра за уметност стрипа. У оквиру едиције „Великани српског стрипа“ монографија се објављује као капиталан издавачки подухват уз суфинансирање Министарства културе и информисања Републике Србије
У књизи су заступљене култне приповести са страница Политике, Политикиног Забавника и Кола: "Женидба цара Душана" (1938), "Пропаст града Пирлитора" (1939), "Баш Челик" (1939), "Чардак ни на небу ни на земљи" (1940), "Барон Минхаузен" (1940), "Пепељуга", (1940), "Чаробњак из Оза" (1941) и ратни и због народног отпора забрањивани "Биберче" (1942-1943).
Ово је један од најважнијих репринта класичног стрипа ове сезоне у целој Европи, јер приказује саме темеље модерног европског стрипа. Милиони читалаца у десетак земаља су ових 80 година одгајани уз ова штива, а највећи део је у овој књизи по први пут дигитално рестауриран и прештампан.
Пропратни текстови осветљавају многе феномене културе. Пре свега објашњено је како је древна индоевропска, словенска и српска вера Лобачевљевом ингениозношћу сачувана у облику модерне популарне културе америчког типа за читаоце у Краљевини Југославији; како су, затим, ови стрипови крајем 1930-их увели српски фолклор као важан жанр модерне визуелне литературе у светску популарну културу; како је по "Баш-Челику" и "Биберчету" Војислав Нановић снимио у сарадњи са Лобачевим и Станиславом Винавером филм "Чудотворни мач", и друга ексклузивна сазнања.
Тиме је захваљујући Лобачеву српски фолклор сачуван у модерној популарној култури упркос јаким идеолошким забранама у време СФР Југославије.
Додаци: биографије аутора
Здравко Зупан
Здравко Зупан (1950–2015) био је светски угледан југословенски стрипски аутор, историчар популарне културе и издавач. Рођен је у Загребу, али је цео живот провео у Београду где су се родитељи преселили одмах по његовом рођењу.
Најпознатије ауторске стрипске серије су му „Зузуко“ и „Муња“. Радио је на америчким лиценцама Хане и Барбере и Дизнија, што је објављивано у двадесетак земаља. У Србији је био запажен Зупанов стрип „Мики и Баш-Челик“ 1999. према сценарију Николе Масловаре, у којем је свет Микија Мауса спојен са српском народном бајком.
Здравко Зупан је био истакнути историчар српског и југословенског стрипа, први који је у систематски истражио корене југословенског стрипа. Зупан је 1986. објавио први том Историје југословенског стрипа у сарадњи са Славком Драгинчићем, у којој је прикупљена историографска грађа о стрипу до 1941. године. Његова капитална књига Век стрипа у Србији изашла је 2007. у издању ГРРР Фестивала, Панчево, као и неколико других монографија. Коаутор је критичког лексикона Стрипови које смо волели: избор стрипова и стваралаца са простора бивше Југославије у XX веку са Живојином Тамбурићем и Зораном Стефановићем (2011), издањем године Сајма књига у Београду. Био је организатор више значајних изложби стрипа у земљама бивше Југославије и иностранству.
Зупан је био издавач је популарних и поучних издања за децу (Енигматски забавник Муња, Муња Стрип и Муња Бојанка), као и за стрипофиле (Цепелин, Екстра Цепелин, Едиција „Репринти“...)
Ђорђе Лобачев
Јуриј Павлович Лобачев (1909–2002), познат као Ђорђе Лобачев био је један од пионира и један од најзначајнијих аутора у историји српског, југословенског и европског стрипа.
Међу његове најпознатије стрипове спадају Женидба цара Душана, Пропаст града Пирлитора, Баш Челик, Чардак ни на небу ни на земљи, Барон Минхаузен, Чаробњак из Оза, Пепељуга и други. Школа стрипа „Ђорђе Лобачев“ из Београда носи његово име.
Рођен је 4. марта 1909. у Скадру, где му је отац био на служби као конзул Руске империје. Детињство је за време Балканских ратова провео у Црној Гори, где је крштен на Цетињу. Живео је и у Косовској Митровици, а потом на Криту и у Солуну. Као емигрантско сироче имао је тешко детињство и младост. У периоду 1922—1929. учио је у Првој руско-српској гимназији, да би после студирао историју уметности на београдском Филозофском факултету.
Када је због светске економске кризе Лобачев изгубио посао у грађевинској фирми 1934, окреће се наменском рекламном и другом цртању да би прехранио породицу. Илустровао је књиге, цртао карикатуре и рекламе.
Под утицајем светске популарности америчког авантуристичког стрипа, Лобачев почиње да ради и стрипове, прво у Панорами и Стрипу, а затим и другим листовима: Мика Миш, Микијево царство, Политика и Политикин Забавник. Редакцији „Политике” се наметнуо као сарадник показавши Душану Дуди Тимотијевићу напола довршен стрип „Хајдук Станко”. 1936. постао је стални сарадник листа, и ту се, уз основна задужења – ретуширање фотографија, исписивање слова за лиценциране стрипове, рекламних наслова и сл., посветио ауторским стрип-адаптацијама словенске епике, као и књижевних дела, те „пустоловно-ониричном” жанру стрипа, како га је сам именовао. Српске народне бајке, легенде и народне песме сматрао је ризницом стваралачких подстицаја, но и врхунским изразом фолклорног духа, чак и у светским оквирима.
Стрипови су му објављивани и у иностранству пре и током Другог светског рата, укључујући и Француску, са серијалом „Princesse Thanit“ („Принцеза Ру“) у часопису Aventures (1939).
Током немачке окупације Београда радио је у окупацијској штампи, али је у тајности био члан покрета отпора. Учествовао је у ослобођењу Београда, Будимпеште и Беча 1944. године.
У време сукоба Тита и Стаљина након резолуције Информбироа, као совјетски грађанин протеран је 1949. у Румунију. После неколико година, прешао је у Лењинград (Санкт Петербург), где је остао до краја живота. Београдска „Просвета“ издала му је аутобиографску књигу Када се Волга уливала у Саву.
Умро је у Санкт Петербургу 23. јула 2002. године. Једна улица у Београду носи његово име. Од 2018. излазе у Београду његова сабрана дела у издању Маконда, у оквиру пројекта Удружења стрипских уметника Србије.
