Ђорђе Миловић - Стрип као невидљиво збивање

Лав Николајевич Толстој  својевремено је рекао  да уметност не треба да се објашњава.

"Немогуће је, каже он, тумачити дела уметника. Када би се речима могло објаснити оно што је уметник хтео да каже, он би то рекао речима. А он је то рекао помоћу своје уметности, зато што се на други начин није могло приказати то осећање које је доживео. Тумачење уметничких дела речима доказује само да онај који то чини,није способан да се зарази уметношћу.”

Да се разумемо – ја сам први који стоји на становишту да уметничко дело, у овом случају стрип, треба да говори само по себи и да је свако тумачење неразумевање самог феномена уметности (ма шта она значила у овом времену), па и самог стрипа.

Данас свако тумачење пре заводи на странпутицу него што нас наводи да видимо и разумемо само дело. Али…постоји ту један парадокс, који се налази у простој чињеници да присталице таквих погледа не уважавају, заборављају, да је сва наша данашња култура израсла на старогрчком и јудеохришћанком наслеђу. И да се сви облици искуства, са/знања од тада преносе путем речи, посебно писане. Реч, постаје сведочанство постојања неког феномена. Нарочито са појавом прве машине за штампање.

djordje-milovic 17-12-19-001За П.У.Л.С.Е: нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

Тиранијом логосне писмености, пристаје се, углавном прећутно, и на компромис са истином, као оном која јесте, “која је” ствар  по себи” (per se, ipso facto). Истина да су раније писане културе биле углавном цртачке.

Оно што се за древна времена преносило усмено и поседовало сакрална својства,од тада се зауздава у писану реч. Мудраци, свеци и „слободни стрелци” су изгледа изумрли, а на њихово место ступа књига. И тако до дана данашњег.

Наравно, крајем деветнаестог века, са доласком, победом тзв. индустријске револуције, наступа ера у којој ће нови изуми, као што су фотографија, радио и филм, полако преузимати пажњу масовнијег аудиторијума, и тиме отворити поглавље у којем ће књига играти мање важну улогу у животима људи. Разуме се, ту је и штампа – а стрип је у њој заузимао прилично видно место, не и часно и угледно; одмах је третиран као забавни додатак на последњим странама.

То што је извесни швајцарски стрип аутор Рудолф Тепфер (по мишљењу многих историчара стрипа, први стрип који је неко нацртао у историји приписује се њему) још крајем деветнаестог века, кажу, теоретисао о стрипу, није битно утицало на даљи развој догађаја. Наиме, већ и само име цомицс (стрипови), говори довољно о улози и месту које су му доделили, пре свих, амерички новински магнати и уредници у тамошњим редакцијама. Успут говорећи, у чувеном филму” Грађанин Кејн“, Орсона Велса, снимљеном 1941., у којем је главни протагониста глумачка пародија самог новинског магната Виљема Херста, стрип се, речју и сликом, нигде не помиње. Што је, признаћете, прилично чудно, посебно у светлу чињенице да је стрип, то јест, цомицс, био онај масовни и популарни облик забаве који је поменутом магнату доносио милионе.

Да ли је са историјом стрипа (то јест, comics-a) почела, готово ником приметна, и историја НЕВИДЉИВОГ ЗБИВАЊА? Јер, ето, кажу да је да је после поменутог Тепфера, први текст о стрипу написан тек 1924.године у америчким дневним новинама (видети Пегаз број 6, ревију за историју и теорију стрипа…) а поводом стрипа „Луда мачка“(Crazy cat), Џорџа Херимена.

Иако има основе да је сама Идеја у ствари слика (сликовни, визуелни језик).

Језик такозваног несвесног, снови (или сновиђења), виђења су унутрашњим очима, неомеђена социјално условљеним нормама, наученим, јављају нам се најпре у сликама, чија основа је цртеж – нацртано.

Културе пре старих Грка биле су, несумњиво, цртачке: никејске, микејске, минојске, египатске…Као што се данас инвазијом, окупацијом и диктатуром (тиранијом) дигиталне културе, убрзано заборавља и потискује сенка Идеје – писана реч, реторика и критичко мишљење…тако се и у доба процвата философије потискује и заборавља писмо не само цртачко већ сви остали облици изражавања који су били иманентни древним културама.

Од малих ногу учимо да прихватамо компромисе, у чијем спектру или културном вокабулару је, наравно, и писменост искључиво у облку аналфабета народа и земље којој припадамо.

Образовање је  збиља обрађивање, као да људска врста, према свом пореклу, односно праоцу Адаму, човеку од глине, може само да се обрађује, уобличава да види оно што мора да види, што јој њен творац сугерише да види.

Ако је Творац исти онај са почетка људске историје и данас актуелан свемоћни режисер егзистенције, онда је одумирање писама као Идеје или саме истине по себи, природан пут у вољи Свемоћног, те нема за чим да се жали, и нема разлога за забринутост над путем којим човек данас иде. Ако.

Сократ је,  према мом мишљењу, био у праву. И не само он, није он једини старо сумњало. Није једини који није хтео да се прилагоди, адаптира на нова времена и, самим тим, на нове проналаске.

Лао Це, на пример, није био за то да народ треба да се описмени, образује. Сматрао је да треба да остане то што јесте; веран земљи, јер ће се увођењем нових изума остварити услови за настанак хаоса на (у) земљи.

Не знам ко је оно рекао да на једно књижевно дело дође око стотину критичара. Не знам како их је избројао, али знам да их је било и да их још има много.

Несразмера је таква да када би, рецимо, сам бог узео обличје стрип аутора, а потом нашао издавача да му објави стрип, тај стрип, засигурно, не би био примећен ни од једног од стотину или хиљаду или миллион критичара, поготово не од историчара уметности. И не само од њих већ и од готово свих осталих који верују да су слободномислећи субјекти.

Дакле, може ли оно што је а приори добило улогу забавног додатка, названог цомицс, а продаје новине у милонским тиражима, бити, неким чудом, феномен невидљивог збивања?  Слепила?

Јер, као што знамо, одавно је књига преузела улогу жреца умности, учености и сазнања. Књига, наравно, има и забавну функцију, али је добрим делом задржала ореол озбиљности, који јој је вековима приписиван. Иако је јасно да је прва књига, Библија, била и остала најпопуларнина и најпродаванија, нико, или готово нико, данас не тврди да је књига, тачније-књижевност, феномен поп културе, или чак масовне. Свето писмо је, без сумње, писано тако да буде приступачно свима, или готово свима. Слично као и касније чувене књишке творевине, као што је, на пример, Сервантесов Дон Кихот или Раблеов Гаргантуа и Пантагруел, и многа друга.

djordje-milovic 17-12-19-002За П.У.Л.С.Е: нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

Насупрот томе, стрип се, ма који стрип, било ког аутора, изгледа и до дана данашњег, углавном види као поп, или чак медиј масовне културе.

Да бисмо разумели како су настала таква виђења, морали бисмо да разумемо време у којем су књижевна форма односно стрип настајали.

Знамо да је Исус, када је улазио у Јерусалим у крпама и на магарцу,  био исмејан. Знамо да углед и страхопоштовање није стекао лако. И шта мислите, да ли би он у очима милиона био то што данас јесте да је само живео, чинио чуда, васкрсао, и да нико никада није његове житије сабрао у једну књигу?

Ја ту видим проблем који није ни мало нов, а реч је о сумњи у саму реч. Када је Сократ рекао да писмо слаби памћење, рекао је такође да оно заглупљује, јер сећање је у вези са знањем. Ако није и само знање.

Ако писмо слаби памћење, онда уистину не поучава, већ управо супротно, заводи неким тобожњим знањем и, самим тим, спутава нас у сазнају истине.

Да је тако види се, нарочито данас, када је не само заборављена Сократова сентенце већ и сам Сократ. Нико, наиме, не држи данас озбиљно до Сократа. Он је тек информација на интернету, а није ли то постао и пре интернета? И да ли мислите да би постао тако важна информација за неке кориснике интернета да није било неког по имену Платон?

Ми, дакле, све што знамо о Сократу знамо посредством Платона. А он је, разуме се, писао.

А писана реч се тумачила као сенка Идеје (која је истина, вечна и непролазна…), док је, по таквој аналогији, слика (па самим тим и цртеж) тек сенка сенке Идеје.

А зашто тај стрип не би био примећен? Једноставно зато што је стрип –  НЕВИДЉИВО ЗБИВАЊЕ.

За П.У.Л.С.Е: написао, нацртао и обојио: Ђорђе Миловић

tacin 5 shop

Биографије и фотографије аутора (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство-Делити под истим условима Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 Internationalcreativecommons.org
• За слике уметничких дела је дозвољено академско коришћење и поштена употреба.

Biographies and photos of the authors (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons: Attribution-Share Alike Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International
• Artworks images are allowed for academic and fair use.