Удружење стрипских уметника Србије

среда, 19. новембар у 19.00 часова (траје до 27. новембра)

Копирање неухватљивог

Бранко Ђукић (Зрењанин, 1966), човек који је осмислио часопис за стрип и културу стрипа “Стриполис”, академски образован ликовни уметник, сликар и илустратор, већ деценијама разгранава своје разноврсне делатности у правцу медија стрипа, константно водећи креативни дијалог са стрипским идиомом. 2008. године започео је, под покровитељством Културног центра Зрењанина, пројект издавања помно припреманих бројева “Стриполиса”, годишњака насталог Ђукићевим контактирањем релевантних аутора широм света, у форми луксузних књига албумског формата. Часопис је усмерен пре свега, по речима самог уредника, “на стрипове изузетне ликовности” схваћене у изразито плуралистичком спектру. “Стриполис” је пропраћен истоименим фестивалом у Зрењанину који се фокусира на учеснике датог броја, сваки пут у мери колико то прикупљена средства дозволе.

Сликарство Ђукићево кретало се у различитим правцима, од којих је један зарањање у општу поетику стрипа, како га је вајар и теоретичар уметности Коста Богдановић више него адекватно описао, настављајући истраживања односа идиома између сликарства, поп арта и стрипа која су Andy Warhol, Roy Lichtenstein и Tom Wesselmann свако на свој начин започели. Још један аспект дијалога ликовних уметности са стрипом Ђукић наставља као професор ликовне културе на својим предавањима.

Најзанимљивији део Богдановићеве аргументације припада запажању да Ђукић своју сликарску поетику заснива на траговима познатог и туђег дела, да би посредством метафоре позајмице творачки надградио првобитност смисла.

Све што је везано за избор радова који је пред вама почело је доста безазлено и играчки, опипавајући пулс неистражених могућности друштвене мреже Facebooka. Док сам сам користио и испитивао могућности ФБ профила као блога, Бранко Ђукић се упустио у рекреирање изгубљеног тренутка кад смо као деца одлазили пред киоск с стриповима и тамо налазили своју дневну и недељну дозу новог, оног “наставиће се”, (A suivre), што је природа сваке серијалности. Делом услед немогућности да се из здравствених разлога дуже посвети сликању на платну, које у контексту Бранковог стила рада траје по два-три месеца, готово из шале, а свакако из првог импулса и осећања необавезности започео је оно што је описао: “бацам све што нашврљам на зид свог ФБ профила”, “добро се осећам док их радим, потпуно растерећено...”. Ови цртежи су изворно били намењени сајбер простору. Одмах по настанку, он их је стављао на ФБ, да тамо задобију живот у интеракцији с виртуелним пријатељима.

Реч је била о испрва western “цртежима-цитатима”, рађеним по фотографијама које је налазио по часописима или вебу. Процес је увек започињао копирањем и затим слободним доцртавањем, “ослобађањем руке” које је одлазило у неодређено поље импровизације. На његове цртеже реаговао сам својим коментарима, некад озбиљним, некад пародичним, некад “бласфемичним интерпретацијама”, поготово жанровских и суперхеројских Бранкових варијација и - нисмо ни приметили да нас ФБ увлачи у игру за коју је и направљен, замку интеракције, текућег дијалога, разговора који не зна када ће почети, који тон попримити. Касније ми је написао: “да се ниси заинтересовао, чисто сумњам да би наставио овако...” Реакције људи су се умножавале, лајкови расли, Бранко се све чешће враћао у овај импровизациони круг. Умножавали су се жанрови и “тематски циклуси” ових цртежа... Facebook је невероватна лабораторија за цртаче, даје могућност да се завири у стваралачки процес док је у току, да се поједине фазе покажу пред својим колегама, па чак и узорима који могу живети у било ком удаљеном кутку Планете, и добити некад и неочекивану реакцију, охрабрење, коментар. Коментара је било мноштво, у пуном распону од шала до почетака анализе. Издвојићу само два.

Дражен Ковачевић (цртачки мајстор стрипа): „Импресивно како постижеш грубим и слободним потезима светло, контраст, прашинчину Аризоне илити New Mexica, штагод. Само треба гледати кроз трепавице к’о Clint Eastwood.“

Уметност Занат/Љубопитљивост Занат (Вук Пантелић, керамичар, љубитељ и познавалац стрипа): “Коначно сам принуђен да прокоментаришем ово мноштво цртежа којима нас затрпаваш... Предивно... Фасцинира ме начин на који си приступио цртежу према фотографији. Препознатљиво је да се ради о фотографијама јер се цртежом, без конструисања, не дају ухватити толицки делићи збивања, а опет избором линије, текстуре, нервозном шрафуром, направио си толики отклон од фотографије (она обично вуче на то да се уплива у један кич приступ, с превише непотребних детаља), да цртежи заиста постају живи и "присутни". Низ показује раст квалитета... опет браво... Контрасти између јаке срафуре (а опет линије теку некако природније) и белина само назначених контуром... сјајно... Стварно бих волео да их видим уживо... ајд углави неку изложбу у Београду....:).“

Како је процес месецима одмицао и експресивност цртежа се повећавала, негде августа 2011. Питао сам Ђукића: “Бранко, јеси ли ти уопште свестан колико се чисте слободе ослобађа у твом потезу?” Одговорио ми је: “Драго ми је да то осећаш... никад се не зна где ће ме ово све одвести... можда ово потраје ха-ха...” И потрајало је. Након након готово три године, Бранково приповедање цртежом се приближило “1001 ноћи”, а бројем цртежа је премашило. Било је време за изложбу, рекапитулацију и селекцију из овог наизглед потпуно необавезног путовања кроз митологеме филмске, стрипске и масовне културе, вођеног властитом фасцинацијом за изабрани призор, али исто тако и путовање кроз призоре свакодневног живота, доживљај сексуалности и кроз серију аутопортрета (такође копирањих с фотографија), медитативних испитивања старења, болести, оздрављења, телесних и психолошких промена које се очитавају на лицу... У читавом распону од пулпа, сензационалности и јефтиноће аспеката масовне културе, па све до дубоких егзистенцијалних тонова.

Задржаћу се на тренутак на низу аутопортерта. Студија сопствености, опажање промена, иронија испитивачког ока које посматра сопствено биће, његову трошност, мене које, на наше чуђење, укључују и опоравак. Увек, још од детињства, за мене је било право чудо како се то тело опоравља? Ентропија и пропадање су ми били јасни, али повратак живота увек је представљао необјашњиво чудо и дар коме се треба радовати и поклонити, јер увек, када се догоди, пред нас поставља питање како је живот уопште настао? Навеће од свих чудеса.

Ђукићев свет цртежа дубоко је референтан, увек се односи на проживљена искуства, стрипска, кинематографска, егзистенцијална... Искуство, међутим, може и мора бити проживљено у тренутку настанка цртежа, не нужно у самом животу. Проживљени стрипови нису проживљени животи. Сусрети са женама, бакама, ученицама, комшиницама, пролазницама, туристкињама, љубавницама... јесу првобитно сусрети с фотографијама. И ту тек процес проживљавања започиње. The rest is history. Остаје приповест коју вам приповеда овај избор из “1001 ноћи” Бранкових магичних трансформација. Његов талент за транссупстанцијацију је концептуалног карактера.

У нашим повременим, дугим ноћним Скyпе разговорима Зрењанин-Амстердам, не ретко смо се дотицали апстрактног и концептуалног који су се полако али неповратно увукли у свет стрипа и наш начин читања. Стрип је увек био референцијалан, а од седамдесетих година прошлог века је постао изразито референцијалан, препун стрипских, филмских и пре свега жанровских цитата из свеколике масовне културе, да би се неколико деценија касније са слабљењем и ишчезавањем јасне поделе између елитне и масовне културе та референцијалност проширила на културу уопште, укључујући књижевност, сликарство, а цитат је изгубио своје примарне жанровске конотације, ушавши тако у поље универзалне метанаративности и рефлексије. Управо то изражавају Бранкови цртежи чије је потпуно перцепирање, дакле декодирање, незамисливо без разумевања свих ових процеса.

У доба након посмодерног укидања јаза између елитне и масовне културе, Бранко Ђукић нас готово носталгично на тренутке враћа у доба невиности масоне културе, невиности њених жанрова. То је, међутим, тек део његове „мисије 1001 ноћи“. Ови жанрови, на сву срећу, не искључују један други. Има преклапања, не постоји жанровска мапа која би претходила спонтаности инспирације цртежа за тај дан. Ипак, жанровске асоцијације се таложе, остају сећања, стварају се циклуси. Витезови, western, суперхероји, ратни, soap опера, филмске и музичке референце, егзотика, еротика, свакодневни свет, посебан потциклус пушачи, аутопортрети, студије животиња...

Како путујемо кроз western, Бранкову сагу о витезовима, суперхероје и, што је још можда мистериозније, кроз свакодневицу, кроз сексуалност или пак студиозну а ништа мање интуитивну серију аутопортрета...? Како то аутор постиже? Процесом одвајања од фотографског оригинала, линијом која се ослобађа. Одвајање је путовање и медитација. Бранко је водич који нас води на ово путовање, он је кустос музеја имагинарних симбола. Водич ненаметљив и савршено препознатљиво свој.

Док сам писао овај текст, пред заспивање, у полусну, запитао сам се на шта прво помишљам кад визуелизујем у својој свести Бранкове цртеже? И поред свих густо исцртаних и исенчених призора, за мене била је то белина испуњена линијом која је вијугала мењајући дебљину и ишла у сусрет површинама испуњеним Бранковим специфичним начином сенчења. Тај чудесни однос “маглина сенчења” и белине између којих путује командна танка линија... она има своју мисију и онда када се претвара у испрекидани траг угљена или креона, готово као ове три тачке које следе...

Као човек који бира да му полазна тачка испитивања потиче из стрипа и враћа се стрипу, где је јасно раздвајање планова постало доктрина, за разлику од илустрације, склонији сам путу који на овај или онај, директан или кривудав начин, пре или касније ипак води према пречишћеним односима и уклања неразговетности. О томе сам често у Амстердаму разговарао с Дејаном Ненадовим који је сликар, илустратор и стрип аутор, а себе понекад назива илустратором у стрипу, јер он ту догму не осећа као неопходност. Склонији сам “путовању према светлости” (како би, готово дословно цитирајући “Тибетанску књигу мртвих”, рекао агент Cooper док теши Леланда Палмера у “Twin Peaksu”), дакле цртежу чија је макар и скривена телеологија прочишћавање. Највише волим Бранкове цртеже на којима су цртачке технике у контрапункту, а где се потез руком тек зачиње, или замире.

При избору средстава за цртање Бранко се определио за ретро приступ. Сви цртежи су рађени на формату А-4 на најобичнијем папиру за штампач. „Намерно сам свео средства на оно што сам имао у школској клупи пре скоро четрдесет година. На тај начин сам и сенчио. Никакав сфумато, никакав кјароскуро, никакво подсликавање. Важније ми је било да се осећам као дете које копира преко индиго папира. Сенчио сам на најједноставнији могући начин, када сам хтео да затамним, јаче сам притиснуо угљен. Често комбинујем креон, пресовани угаљ и оловку Б-8. Креоном сам углавном радио линију. Угљеном сам затамњивао површине. Цртеже сам прекидао, некад су деловали боље него када бих их завршио. Због тога сам се и често кајао... Много пута се десило да је цртеж у настајању био бољи од оног финалног који је истеран до краја.“

Присуство ироније и самоироније је поступак неопходан у свету у коме се укршта елитно и масовно културно, а Бранкови цртежи су у самом језгру укрштања идиома. Сироти Хулк, највише је морао да истрпи моје ФБ персифлаже, „тумачења“ Бранкових цртачких варијација (чак и више од другопласираног Бетмена): „сировина неандерталска“, „превлачи шифоњер“, „опет парадентоза, оболела гингива... операција десни и протеза са жичицом би дала све то исправити“...

Хераклит је говорио карактер је судбина. Бранко Ђукић каже својим цртежима: говор тела је карактер. Говор тела прича причу. Да завршим ову причу о „посрнућу“ у копирање, које се претвара у „копирање неухватљивог“ - откривање властите аутентичности унутрашњег тренутка. И ту се метафора позајмице претвара у транссупстанцијацију позајмице. Почетак ових медитативних путовања је интервентни цртеж по фотографији, али оно где Бранко даље одлута, то је увек неко чудо, редукција, апстракција, стилизацијска деформација, богатство сенчења, ослобађање потеза и покрета...

Зоран Ђукановић

Биографија Бранко Ђукић

Рођен 22.06.1966. године у Зрењанину.
Завршио Академију уметности у Новом Саду у класи професора Јована Ракиџића. Магистрирао је на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Слободана Роксандића.
Члан У.Л.У.С. -а и У.Л.У.П.У.Д.У.С -а.
Адреса: Ђуре Ђаковића 4, Зрењанин

Е-Маил: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Телефон: 023 567 853,
Моб: 064 332 4921

Важније колективне изложбе:

1992. „Међународно златно перо Београда“ Музеј 25 мај, Београд
1994. Изложба цртежа, галерија Ф.Л.У. Београд
1995. VIII Бијенале југословенског студентског цртежа, Дом културе, Београд
1995. Бијенале акварела, Народни музеј, Зрењанин
1996. Зрењанински ликовни салон, Савремена галерија, Зрењанин
1997. Изложба новопримљених чланова У.Л.У.С.-а, Галерија У.Л.У.С. Београд
1997. III београдски бијенале цртежа и мале пластике, Павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
1998. Карловачки салон младих уметника, Сремски Карловци
1998. Зрењанински ликовни салон, Савремена галерија, Зрењанин
2000. Форма, М.С.У. Нови Сад
2002. Форма, М.С.У. Нови Сад
2002. Изложба асамблажа и колажа, Мала галерија У.Л.У.П.У.Д.У.С-а Београд
2004. „Међународно златно перо Београда“, галерија „Прогрес“, Београд
2005. VII београдски бијенале цртежа и мале пластике, павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
2006. 38. мајска изложба У.Л.У.П.У.Д.У.С.-а Београд
2007. „Међународно златно перо Београда“, галерија „Прогрес“, Београд
2007. VIII београдски бијенале цртежа и мале пластике, Павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
2008. 40. мајска изложба У.Л.У.П.У.Д.У.С.-а Београд
2008. Уметност у Војводини данас, Нови Сад, Зрењанин, Сомбор, Суботица...
2011. Пролећни салон У.Л.У.С.-а, Београд, Павиљон „Цвијета Зузорић“
2012. Изложба „Сликари Србије“ Павиљон „Цвијета Зузорић“
2013. Тријенале проширених медија Павиљон „Цвијета Зузорић“

Самосталне изложбе:

1996. Изложба цртежа, галерија дома културе „Студентски Град“, Београд
2000. Изложба цртежа, Савремена галерија, Зрењанин
2004. Изложба цртежа, галерија Народног музеја, Кикинда
2004. Изложба цртежа, галерија „Прогрес“, Београд
2007. Изложба цртежа, галерија задужбине Илије М. Коларца, Београд
2008. Изложба цртежа, галерија У.Л.У.В.-а, Нови Сад
2009. Изложба цртежа, галерија „Владимир Маржик“ Краљево
2009. Изложба цртежа, галерија „ Двориште“ Панчево
2009. Изложба цртежа, галерија „Лаза Костић“ Сомбор
2011. Изложба цртежа, галерија „Културног центра“ Кикинда
2014. Изложба цртежа, галерија „Хепи“- Студентског Културног центра, Београд